Проф. др  Славољуб Ђукић МЕТЕХ  –  МОЈЕ  ЗАВИЧАЈНО  МЈЕСТО

главе  (1906 ) и Јечмишта (1600). Ово насеље, које је у средњем вијеку припадало Плавској жупи, чине Лијви и Десни Метех, а придјевске одредбе положаја су, како је то већ свуда присутно на васојевићкој подручју, супротне току истоимених ријека. Наиме, гледано низводно Лијеви Метех је са десне стране Десног Метеха, а Десни Метех са лијеве стране Лијевог Метеха. Лијеви Метех почиње од Комараче и обухвата десну страну Лијеве ријеке све до Пршовог крша, висораван Јечмиште и веома стрме падине Уљиног крша и Шабове главе.  Десни Метех захвата простор изнад обје стране корита Десне ријеке обухвативши: брдо Шуме, Крсно брдо, падине Дјевојачког крша и Дијела, а са лијеве стране Десне ријеке сав простор до планинског врха на Старцу и Јаворовог брда. Оба села су поменутим планинским врховима заклоњена са сјеверне и источне стране,  који их заклањају од јаких и хладних вјетрова и тако у знатној мјери  редукују сурову планинску климу. 

 Дио је висока планинска зараван која својим положајем раздваја Дјевојачки крш и планину Старац.  Још од времена Немањића, преко Дијела постоји  каравански пут који  води  према  истоку,  преко Бјелухе, Кућишта и Ругове, до Пећи, а западно од Дијела преко Десног Метеха, Комараче и Корита до Плава и Гусиња. Овај пут је у ствари био најкраћи каравански пут према Космету до 1925. године, а онда је  по наредби  краља  Александра Карађорђевића, направљена цеста (маскадамски пут) од Берана и Андријевице преко Чакора и низ Ругову све до Пећи. Изградња овог пута је  била  планирана још од стране краља Петра I, прије 1914. године, и требало је да послужи за пролаз српске војске у случају потребе, јер се очекивало оно што се и десило 1915. године, када је српска војска под налетом много бројније, технички и оружано опремљеније аустроугарске војске, одступала преко Црне Горе ка Алабанији и даље ка Грчкој. Како колски пут (цеста) преко Чакора није био урађен, одступница србијанске војске 1915. године вршена је отежано пјешачким стазама преко: Чакора, Дијела, Бабиног Поља, Рожаја и других мјеста.

Са јужне стране Дијела налази се посебна зараван под именом Пазариште чији топоним потиче од ријечи „пазар“. У средњем вијеку Пазариште је било један од важнијих сеоских тргова, а овај је у томе предњачио, јер се налазио  на „пећком путу“ који је повезивао Метохију и Горње Полимље. [1]

Нијесмо до сада имали у рукама писане доказе о поријеклу назива Метех.  Међутим, у архивским списима манастира Високи Дечани, помиње се сусједно село Велика – као метох овог манастира. Метох  је грчка ријеч (metocoV) која у преводу на српски језик означава: свако имање једног манастира које је удаљено од њега. А некада је ријеч метох означавала земљорадничко насеље неког манастира у којем су живјели сами монаси и обрађиваали земљу. За разлику од Велике, село Метех није имало други назив, те је ријеч Метох прихваћена и као званични назив села. Како се називи Метох и Метех разликују само у једном слову, може се са доста сигурности претпоставити, да име Метех води поријкло од грчке ријечи Метох која је  током времена трансформисана у ријеч Метех тако што је извршена гласовна промјена самогласника о  у е. Наиме, у почетку се у ријечи Метох умјесто о изговарао глас који је био између о и е, а касније ближе гласу е, па је тако  првобитно име Метох трансформисано у име Метех. А с обизиром на то да је још од Немањића па надаље Плавска Жупа била под јурисдикцијом манастира Високи Дечани у Метохији, сасвим је извјесно да је и село Метех тада  било у саставу цјелокупног Дечанског метоха.

Најљепши дио Метеха је Крсно брдо са чијег се врха прегледно види читав Лијеви Метех, Плав и Плавско језеро, Виситор, Кофиљача и ланац Проклетија.  Сам топоним Крсно брдо, показатељ је да су од давнина житељи Метеха били хришћани. И многи други топоними на простору Метеха такође су словенског, односно српског поријекла (Ђевојачки крш, Дио, Старац, Радунце, Ракове њиве, Топаљиче, Мечја глава, Баре, Занош, Рупе, Миличина раван, Волујски крш, Срнетиће). На православном гробљу у Десном Метеху, гдје су доминантно гробови Ђукића, налази се неколико неназначених  гробова са сјевероисточне стране, за које предање каже – да су грчки гробови. Поред тога, неколико надгробних камених обиљежја са крстовима налази се и са доње стране ливаде зване Спосовача (изнад Гураша),  за које се, такође приповиједа да су грчки гробови. То би могло да значи  - да су прије српских житеља на овом простору боравили грчки сточари попут Каракачана који се казују да су поријеклом од Олимпа у Грчкој.

Крајем друге деценије 20. вијека православно становништво на подручју Плавскогусињске области је било већинско само у Березојевици и Горњој Ржаници са приближно 89%, у Метеху и Војном Селу православаца је било око 50%, у Грнчару, Ђуричкој Ријеци, Рудом Попљу и Прњавору око 20%, врло мало га је било у 6 села, а у 14 села су били искључиво исламизирани Срби. Највише кућа православаца је било у: Брезојевицама (96), Горњој Ржаници (66), Гусињу (59), Метеху (34), Војном Селу (21) и Прњавору (12 )[2].

Православни Срби Метеха и Брезојевице припадају најстаријим житељима  Плавскогусињске области. Наиме, све до пред крај 17. вијека читава Лимска долина  била је насељена српским старосједеоцима који су се називали Србљаци или Ашани. Након прве сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем (Црнојевићем) 1690. године, а потом и друге под патријархом Арсенијем IV Јовановићем, ове просторе је, из страха да ће их Турци казнити због њиховог учешћа на страни Аустрије у устанку против Турака, напустила већина становништва са подручја Долине Лима, послије чега су као чивчије исти простор поступно насељавали Срби из Лијеве Ријеке и других брдских племена.  Тако је и село Метех због ових околности, промијенило своје првобитне житеље – напустили су га дотадашњи житељи Србљаци, а потом населили Срби из Брда и осталих дјелова Старе Црне Горе, али су и даље остали  у саставу Гусињске нахије под управом ага и бегова из Плава све до ослобођења 1912. године.

 Имајући у виду чињенице да се Павић Ђукић са својом породицом доселио у мјесто звано Радунце у којем је највалитетнија земља у десном Метеху, упућује на закључак – да су Ђукићи били први, или међу првим Србима, који су се доселили у Десни Метех. Најстарији становници у Десном Метеху су, међутим, били Славковићи (Ашани), поријеклом из села Лушца код Берана, који су се касније из Метеха одселили у Комарачу и друга мјеста. Међутим, најстарији досељеници у Лијевом Метеху су Раденовићи који су старином из Затрепча у Албанији, а у Лијеви Метех су се доселили када и остали Раденовићи у Плав. Приповиједа се да су од старине Раденовићи били ковачи и веома богати, али су касније напустили тај занат који су Турци презирали, те су због тога осиромашили. С тим у вези остала је изрека: „Од када смо оставили наш занат, прекинули смо своју нафаку“. У другој деценији 20. вијека, Десни Метех су насељавала сљедећа православна братства: Ђукуићи (5 кућа), Ђуричани (2 куће),  Раденовић (1),  Илимарковићи (1),  Шошкићи (9). Ђуричани су поријеклом из Цеклина у Црној Гори, а касније су се одселили из Метеха.

 У трећој деценији 20. вијека у Десни Метех су се доселили Лабовићи (Кучи), Живаљевићи и Симоновићи (из Велике, који су старином су из Шаље).  У истом времену  Лијеви Метех су насељавали: Раденовићи (14), Џудовићи (1) и Савићи (1). Раденовићи су старином из Затрепча у Албанији, Џудовићи и Савићи су поријеклом Ровчани, а заједничко име им је Ћесаци који се сматрају најстаријим становницима.

Поред поменутих српских братстава, у Метеху постоје и братства муслиманске вјероисповијести: у Лијевом Метеху - Луковићи и Гутићи; а у Десном Метеху - Кандићи (најбројнији), Цецуњани, Љешљани, Срдановићи и Луковићи. Српског поријекла су сва муслиманска братства у Лијевом и Десном Метеху, изузев Срдановића које проф. др Јован Цвијић убраја у Цигане[3]. Крајем друге деценије 20. вијека у Метеху је било укупно 33 муслиманске куће: Кандића (1 ), Лалића (1), Шабовића (2), Срдановића (7), Јеврића (4), Луковића (12), Љешљана (8), Беговића (1), Лабана (1). Муслиманско братство Лабани у Метеху су род са Лабанима у Полимљу. Цецуни (Цецуњани) су поријеклом из Цецуна (муслимани у Богаићима, касније и у Десном Метеху).

            Да су српске породице насељавале Метех прије муслиманских, говоре подаци у књизи «На Комовима» од проте Милоша Велимировића (прво издање је изашло у  Београду 1892. године), гдје он дословно каже: „У Мартиновићима, Вусању и у Новшићу све су сами Арбанаси, а у Новом Селу, Досуђу, Грнчару, Ђурицкој Ријеци, Метеху и у Брезојевицама били су сами Срби до скоро, но сада и у тијем селима су се гнијездили Арнаути, а Срби се исељавају нагло због несигурности од Арнаута“[4] (ријеч „арнаут“ на турском језику значи друмски разбојник). Иначе, као што се то запажа, сва муслиманска братства у Метеху имају српска презима што указује на њихово православно поријекло.

Због миграционих кретања српског становништва сада, међутим, у Метеху, као и у Плаву и Гусињу и већини села око ових вароши, доминирају муслиманска братства која такође воде поријекло од Срба које су Турци приисилно потурчили у времену од 1738-1741. године због учешћа у покрету Арсенија IV Јовановића Шакабенте на страни Аустрије против Турака. Овим поводом пећки патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента је својом руком записао: „ Потурица није било у Васојевићима ни 1738... , а послије 1738. године почеле су потурице, послије страшне сјече, похаре и расељавања Васојевића“.[5]  Њих су Васојевићи звали „шарени“, тј. ни Срби, ни Турци. У почетку, по преласку у мухамеданску вјеру, потурице су се разликовале од својих православних рођака само у томе што су мушкарци носили чалме, жене димије, и клањали су се, а у прво вријеме упражњавали су све православне обичаје: крсну славу, слављење Божоћа и Васкрса[6]. Касније, међутим, напустили су све то, а задржали само српска презимена која свједоче о њиховом српском поријеклу.  

Последњих деценија прошлога вијека дошло је до интензивних миграција српског становништва из Метеха у развијенија мјеста са бољим животним условима. Најпре су се из Метеха одселили  Ђукићи , а после њих и остала српска братства тако да према попису становништва из 2003. године, у Метеху је било свега 27 православаца, а 423 муслимана. Међутим, данас више нема ниједног православца у Десном Метеху, у Лијевом Метеху је само 5 српских породица. У новије вријеме и муслиманска братства такође напуштају ово прелијепо мјесто Горњовасојевићког краја, њиве више нико не обрађује већ су претворене у орнице и ливаде које нема ко да коси, а само неколико породица током љета борави у катунима:  Мргуше, Крсно брдо и на Дијелу. Прошле године је нас неколико Ђукића из носталгије за завичајем прошетало од Чакора низ Шабову главу ка Крсном брду и даље низ Метех до Комараче. Том прилком запазили смо само једно стадо од тридесетак оваца и неколико говеди изнад Срнетића. То је, дакле, садашња слика нашег завичајног Метеха који је педесетих година прошлога вијека имао око 150 породичних домаћинствава, основна школа је била препуна ученика, а катуни су били просто недовољни да се у њима смјесте планинке и чобани са стоком. А данас наш Метех демографски просто нестаје!